Књига „Монаштво и осуђивање“ Епископа моравичког Тихона (Ракићевића), викара Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, представља плод дугогодишњег монашког искуства које је аутор стицао за време игуманског служења у Манастиру Студеници. Налазећи се више од две деценије на игуманском месту Светог Саве, епископ Тихон предводио је студеничко братство, сведочећи подвиг у смирењу и љубави у свакодневном монашком животу. Његове поуке носе печат дубоког духовног доживљаја и одговорности за заједницу. Из њих проговара духовни отац који познаје узвишеност монашког позива, али и свакодневни труд потребан да му човек остане веран. Обраћајући се монасима, аутор и себе укључује у исту борбу, искрено сведочећи о потреби да се сопствене слабости препознају и превазилазе покајањем.
Ослањајући се на Свето Писмо, Студенички типик Светог Саве и поуке Светих Отаца Цркве, Владика Тихон подсећа на темеље монашког живота: молитву, смирење, послушност и љубав према ближњем. Посебну пажњу посвећује опасности да се под видом ревности за веру неприметно укорене оговарање, подозривост и осуђивање, а да брига о сопственом спасењу уступи место непрестаном бављењу туђим недостацима. Истовремено, он представља и пут ослобађања од те рђаве навике, и то кроз искрено преиспитивање себе, признавање сопствених погрешака и поновно откривање добра у другом човеку.
Предговор књизи написао је архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара, истичући да су ове поуке, иако првенствено упућене монасима, корисне свакој хришћанској души. Њихова порука подједнако се тиче манастирског братства, парохијске заједнице и породичног живота, сваког, дакле, места на којем су хришћани позвани да једни друге прихватају и љубе.
Предајући ово дело новом кругу читалаца, „Духовна реч“ пружа подстицај неговању заједништва и трезвеног духовног расуђивања. Кроз читаву књигу одјекује молитвена жеља да нам Господ дарује да сагледамо сопствена сагрешења и не осуђујемо брата свога, како би наше срце постало пространије за радост живота у Христу.